Као дете врло сам се радо правио болестан јер сам здраво волео „ајмокац“. Доцније, кад сам престао волети то јело, осећао сам се увек здрав, све до пре кратког времена од којега болујем од нервозе.
Не болујем ја од нервозе зато што је то мода, већ с тога што ми се одистински допала та болест. Допала ми се као оригинал. На пример моја жена потегне у љутини па тресне тањиром о патос и разбије га. Ја се испрсим и припитам.
„Шта је то?“
Одмах ми њена мајка и цела њена фамилија објаснише да је то нервоза.
Ту скоро господин Икс народни посланик баци једну гадну реч и увреду у скупштини и онај други хтеде да прсне али му за време одмора објаснише да је то код господина Икс — нервоза.
Један опет мој познаник дуговао ми нешто мало по признаници па кад сам му и по четврти пут потражио, он дочепа ону признаницу и исцепа је на парам-парче. После ми је објаснио да је то код њега нервоза.
И мени се здраво допаде та болест, па пошто ми се допала то је и ја добијем. Остављао сам менице да се протестују па кад су ме пријатељи — потписници питали: за што, одговарао сам им да је то код мене нервоза; избацивао сам газде кућне кад су долазили по кирију, па кад су ме у кварту питали: за што? објашњавао сам им да је то нервоза.
И тако та болест све је више и више узимала маха код мене.
Једнога се дана сам за себе забринем. Шта ли ће бити, Боже мој, од мене ако та болест узме са свим маха. Боље је раније се лечити.
И одем доктору.
„Па шта онако осећате; кад сте од прилике нервозни?“ пита доктор.
„Па… тако од 22. или 23, па до краја месеца осећам се врло туробан и нерасположен; па онда нервозан сам кад ми уђе извршитељ у кућу, док он врши свој посао а ја све меркам дал’ да га ухватим за груди или за врат; па онда такав сам исти кад ми дође газда за кирију, омрзнем га одмах као скота… у опште нервозан сам, врло нервозан.“
Доктор ме прво погледа у очи, поче да куцка по грудима, опипа ми џепове (али је он тако удесио да би наиван болесник мислио да му стомак прегледа), натера да исплазим језик; промисли мало промисли па ће ми рећи:
„Знате, морате живити дијетално, не смете се узбуђивати и не смете ништа мислити.“
Одем од доктора са свим задовољно. Живићу дијетално, чуваћу се од узбуђења и нећу ништа мислити.
Али до ђавола, како ћу живети ако не будем ништа мислио. Па ја живим пишући по листовима, а како ћу писати ако не будем ништа мислио. Не кажем да у нас нема многих и многих који и пишу и ништа не мисле, али је моја рубрика тако деликатна, да ја хтео не хтео морам мислити.
Не остаје ми ништа друго него да напустим новине па да потражим државну службу. Ох, колико ја њих знам који су се у тој бањи излечили од нервозе, сигурно тиме што нису ништа мислили.
И сад почех да правим онај дугачки пут који сви у Србији чине кад траже државну службу. Из министарства у министарство, из чекаонице у чекаоницу. Снадбео сам се са једно педесет таксених марака, понео сам читаво туце хартија да увек пишем молбе, све нове и нове: За поштара, ђумругџију, дипломату, полицајца… све једно, код нас је то све једно, главно је само какво место, каква државна службица да бих само могао мирно живити а ништа не мислити.
Уђем код Министра и он ме, као што је то у целом свету обичај, прими седећи и пушећи цигарету:
„Шта бисте ви желели?“
„Службу у вашем ресору.“
„А од куд баш да изаберете ову струку?“
„Ах, не, господине Министре, ма коју струку, то је са свим све једно, у Србији је то са свим све једно; у толико пре што је мени потребна служба само зато да ништа не мислим, а то се може код нас у свим струкама постићи.“
„Варате се, господине“, поче ме убеђивати министар и објашњавајући ми значај своје струке, доказа ми да ипак треба у њој нешто мало мислити, макар нешто мало.
Тако ме је други министар уверавао да у његовом ресору нема положаја на којему не треба мислити.
Тако трећи, тако четврти и сви редом.
Ја се са очајањем обратим опет доктору. Пожалим му се. Кажем му да бих хтео не мислити, да сам сматрао да се то може постићи једино ако добијем државну службу али ме сви министри уверавају да се у њиховом ресору мора макар колико толико мислити.
„Шта ћу сад?“ питам очајно доктора.
„Та, нису вам министри били искрени, има места у Србији“, вели ми доктор, „на којима човек може бити а да ништа и ни о чем не мисли“.
„Кажите ми их, докторе, ако Бога знате?“
„Па то су, забога, министарска места; они вам то из себичности крију, али то су код нас положаји на којима човек може мирно и спокојно седети немислећи ништа.“
„Јес’ Бога ми!“ пљеснух се ја по челу.
*
Ето од тог доба непрестано очекујем да постанем министар, те да се опростим ове моје бољетице.