Наш уважени многозналац Бен Акиба задржао се јуче („Политика“, број 693) мало код „Знака питања“, или боље рећи „у кавани код ?“ чудећи се том чудном називу.
Изгледа дакле, да баш он који толико зна, (а кој много зна, тај много и пати!!) не зна за историју тог „Знака питања“, па бих желео, да му је саопштим, ако не чега другог ради, а оно ради ванредне среће, коју тај „Знак питања“ тројици заступника те каванице донесе у — класној лутрији.
Но о томе доцније.
После оправке и преправке дотле безимене каване, баш преко пута Саборне цркве, прохтело се тадањем заступнику да кавану „крсти“, те једнога дана освану на њој табла са златним словима: „Кавана код Саборне цркве“.
Па како је та кавана и пре тога „крштења“ бола очи многом истинском православном сину, кад је нпр. у сред часна поста у прозору те каване свакодневно морао гледати изложена све сама „посна“ јела у виду кобасица, питија, шунки, и томе подобних ђаконија, њен нови назив „код Саборне цркве“ изазвао је код многих пролазника велико негодовање и један од њих написао је тада у једном нашем вечерњем листу овакву напомену:
Кафана код „Саборне цркве“.
„Јеси ли био скоро код ‘Владике’? Ала му је вино изврсно. Ја јуче свратих мало, па баш добро повукох.“
„Батали ти ‘Владику’, али што је ракија код ‘Саборне цркве’, то више не роди. Ни сам игуман не би је махнисао. Ми се јуче забависмо мало подуже код ‘Руског Цара’, па од њега сврнусмо и ‘Престонаследнику’, после одосмо на ‘Косово’, а завршисмо код ‘Српске Наде’ (оне што право гледи у прозоре аустр. посланству) бирасмо и пробирасмо где се слађе гуцнути може, али веруј што код ‘Саборне цркве’ добру шљивовицу служе, то је већ пред кума.“
„Хвали ти ‘Саборну цркву’ колико ти воља, али ја се држим ‘Владике’. Ту се осећам као у својој кући.“
„Не кудим ја ни ‘Владику’. Има он и својих добрих страна, али ће му ‘Саборна црква’ преотети реноме и ускоро ће цео Београд ићи на ракију код ‘Саборне цркве’.“ — —
Не мислите драги читаоци, да је ово нека спрдња са овом нашом светињом!
Боже сачувај! То је нажалост гола истина, да смо ми Срби у непажњи одмакли од иних народа, јер отидите само до наше свете саборне цркве, па ћете на једној кућици баш на спрам самих великих црквених врата видети нову таблу са крупним златним словима:
Кафана код „Саборне цркве“ (Недалеко од ње налази се и онај грешни „Владика“ што точи оно добро вино.)
А већ о овим другим кафанским нећу ни да говорим.
„Па, јел’те, како то лепо звони, кад кажете: ‘Хајде да се сврнемо мало код ‘Саборне цркве’, да спустимо који фраклић мученице’…“
Шта ли ће нам на ово рећи иноверци?
И кад већ мора постојати крчма (кафана је, знате, мало финије речено) баш преко пута саме саборне цркве, зар мора и њено име носити??
⁂
Одмах сутра дан по овој публикацији наредила је управа града Београда, да се та табла скине и другом замени, што је и учињено, али је онда закупац на таблу дао ставити знак питања (?) као неку врсту невина протеста против наредбе управине.
Ну није се покајао што је кавану поново „крстио“, јер баш од тога доба пође му срећа у сусрет. На класној лутрији доби он повећи згодитак, који му омогући напуштање радње. Па и други, и (ако је истина), чак и трећи закупник пође истим срећним трагом, те ако би ико имао разлога љутити се на тај „знак питања“, могли би то бити само наша класна лутрија, која закупцима каване код „?“ мораде исплатити до сада лепе паре.
А сад би (да је пусте среће!) могао доћи ред и на госте код „Знака питања“, те бих ја од свег срца желео, да се госпођа Фортуна првенствено насмеши, али онако ђаволасто-враголасто насмеши, баш на самог Бен Акибу, те да му његов јединствени хумор никада не утоне у мору брига и јежедневних потреба, него га учини сретна и потпуно задовољна, како би нас до коначне своје (далеко јој лепа кућа!!) веселио и забављао својим јединственим, слаткоречивим и ненадмашним шалозбиљцима које сви ми у сласт читамо и у њима уживамо.