Мени се јако свиђа наш обичај оцеви. Док си мали, ти везујеш оца канапом, па кад одрастеш а ти га вежеш потписима на меници.
И што је главно, тај је обичај распрострањен међу све хришћанске народе. Има га чак, али само у неколико, и код мухамединаца, но тамо је то са свим друкче уређено. Тамо то није један нарочити дан у години већ тако, кад га Султан одреди, јер је тамо Султан и верски старешина. Тако например једног дана Султан одреди том и том паши, да су му тог и тог дана оцеви и — пошље му гајтан да се веже; сутра одреде другоме а прекосутра трећем. Врло леп обичај, и у толико лепши што у овом случају отац везује своју децу а не деца оца. Колико би родитеља било у нас који би волели да они могу везати децу а не деца њих.
*
Празник Оцеви не припада свима јер се људи деле на три категорије:
- на људе који немају деце;
- на људе који имају деце; и
- на људе који релативно немају деце.
Оних првих се апсолутно не тиче данашњи празник, они му се други јавно радују а они трећи тајно у души.
Нас се разуме се тичу само они прави оцеви, они који су сигурни да имају своју децу, и само о њиховој радости можемо говорити.
Синоћ сам на пример срео у трамвају господина Симу. То је један од најсрећнијих родитеља београдских. Има петеро љупке дечице, од којих ни једно дете не личи једно на друго. Господин Сима је изгледао као Нојева лађа. Из десног џепа његова пространа капута вири један коњ, из левог џепа истога капута вири једно вунено јагње. Унутрашњи џеп на грудима надуо се као да држи гајде под пазухом, и отуд вири глава једног слона. Па онда, у једној руци нека тица а у другој грдна кеса пуна кестена, смокава, лешњика и др.
„Ви, Господине Симо, пловите натоварени животињама, као каква Нојева лађа?“ рећи ћу му ја.
„Да, али не видим нигде гору Арарат и не знам где ће се ова лађа зауставити“, одговори са резигнацијом господин Сима, сетивши се у себи да је све то на вересију купио.
*
„Замислите“, жали ми се од јутрос на кафи Господин Стева, „моје дете тј. пардон, ја немам још дете тј. ја имам дете… или, управо, ја ћу имати дете. Дозволите да вам просто објасним ту ствар…“
„О молим… изволте“ —
„Дакле, моја је жена у четвртом месецу и она знате, везала ме је од јутрос у име мога будућег детета и… овај… објаснила ми је да би требао том детету да учиним радост и — њој да купим нов шешир.“
*
А и Господина Стојана П. везали су јутрос и то врло оригинално. Око седам сати ујутро нашао је позорник пред вратима његове куће једно одојче, увијено у нове новцате пелене. Кад су развили пелене, место какве цедуљице као што је то већ ред у таквим приликама, нашли су једну пантљичицу за везивање оцева.
Чим сам чуо за овај догађај отишао сам на лице места да се што ближе о ствари известим, рекох, може се можда још наћи какав материјал за фељтон.
Господин Стојан, сам лично, горко ми се жалио. Вели:
„Ја не могу то да разумем. По моме мишљењу, полиција би то подбацивање деце требала строго да забрани јер, нашто је онда ‘Материнско Удружење’ ту, кад ћемо и даље један другом подбацивати децу.“
„Не“, рекох ја, „ви се узалудно љутите“.
„Како?“
„Па данас су оцеви и данас не треба ускратити деци ту радост да вежу родитеље.“
*
Оцеви Отаџбине. Ја мал‘ не заборавих да је данас и ваш празник. Значи да би и вас требало везивати. Но, крајње би време и било, али то задовољство остављамо вашим бирачима. Пазите, њима ћете се тешко разрешити смоквама, кестенима и лешницима. Народ хоће крупније, много крупније дарове од својих отаца.