Од свих питања, политичких и друштвених, која су за последњих педесет година прохујали преко Србије и њене престонице, ја мислим да се једино као /горуће питање, има сматрати питање о дрвима, односно о картелу дрварском. То је у правом смислу те речи /горуће питање.
Приметио сам да у последње време моји пријатељи и познаници кијају. И то није обична кијавица него једна од оних где се човек зацени, избуљи очи, вратне му се жиле набрекну и избаци из носа комплетан оркестар тонова, почев од пикола па до контра-баса.
Забринуло ме је такво стање мојих пријатеља и распитивао сам их слутећи разуме се, да таква кијавица долази од спавања у ладној соби, али су ми они доказивали да су „од детињства научени да спавају у ладној соби“.
Међу тим ја мислим да овај случај са мојим пријатељима није изузетак, ја бих рекао да ове године велика већина Београђана имају оркестарску кијавицу и да је велика већина Београђана „од детињства научена да спава у ладној соби“.
Ко мало дубље уђе у ово горуће питање, приметиће одиста како је београдско грађанство у последње време ладно.
То је приметила и општинска управа а она нема никако рачуна да београдско грађанство буде, сад о изборима општинске управе, ладно. Ваља га загрејати пошто пото, јер поред свега онога што је општинска управа у последње време врло пажљива: диже нам паркове, прави писоаре па је расположена чак и да калдрмише авлије појединим гласачима; поред свега тога грађанство је ладно, грађанство кија.
И општинска управа је прихватила у своје снажне руке то горуће питање и, решила га је најправилније, решила га је као Александар Велики Гордијев чвор, решила га је тиме што је — изабрала комисију.
Ах, ви општинске комисије, појезијо моја, љубави моја. Годинама ја већ ценим вашу славу и нека само тако потраје и даље па ћу се на рачун ваше славе ја прославити а ви нећете и даје остати — нерадећи ништа.
Уверавам вас, моји кијавичави читаоци, да се на општинској комисији нећете загрејати. А горуће питање ваља решити, ваља га пошто пото решити.
Грађанство не сме остати ладно за општинске изборе, али — што је још важније, не треба да буде ладно ни за скупштинске изборе који су пре општинских и, као што видите, ствар већ почиње добијати опширнији значај, почиње постајати брига Народне Скупштине и улазити у њену надлежност.
А Народна би Скупштина најлакше могла решити ово питање, просто тиме што би донела једно законодавно решење којим се ова зима одлаже за доцније. Немојте мислити да је то немогуће или да би било против Устава. Ни мало. Зар је влада мало указа донела па њихово извршење одложила, зар није одложен зајам, зар није одложен буџет, зар нису одложени одговори на интерпелације; нема те ствари код нас која се не може одложити.
Рећи ћете: али то је немогуће остварити. И то ништа не смета: зар је мало указа донето код нас који се нису могли остварити; зар је мало закона донела скупштина, који се не могу остварити. То нас, у нашем напретку и снажном корачању ка светлијој будућности, не треба ништа да буни.