Као што се сваки дан појављују нове и нове болести, тако се појављују све нове врсте крађе, и што је главно, свака од њих је све оригиналнија и оригиналнија.
Не мислим ја, да је то каква нова или оригинална врста крађе, кад какав познат књижевник крадуцне што од другог књижевника. То није ништа, то чак не умањава квалификације за избор у Академију.
Не мислим да је и то на пример нова врста крађе, кад каква лепо обучена дама оде у галантеријску радњу па, купујући орнодле, стрпа сапун у сунцобран. То је стара, врло стара болест и ја мислим да би, поред оног греха са јабуком, још прамајка наша Ева крала по трговинама, да су само тада постојали сунцобрани. Тако је то стара болест, та клептоманија.
Не мислим ни на ону врло раширену и врло заразну болест: крађу туђе жене. И то је стара и прастара болест, још су митолошки богови крали један другом жене, а у доцније доба, када је митологија престала бити обавезан предмет у гимназијама, престали су и богови красти и сад још по где код кафански муштерија што има обичај да украде кафеџику.
Не мислим ни на крађу туђе деце. Тиме се још само баве цигани, па и они у последње време све више престају, од како се у Београду налази толико много подбачене деце. Чим се један артикал много производи и умножи, изгуби вредност на пијаци и престаје бити интересантан за крађу.
Од свега тога интересантнији је онај познати београдски проналазак: крађа електричне струје. А од тога још је интересантнија крађа, која се пре неки дан десила.
⁂
Мирко је сиромах човек једва саставља крај с крајем. Седи ниже Душанове улице у једној засебној кућици, он, жена и двоје деце. Тако оптерећен ситном женом и крупном децом, животарио је мирно и задовољно, у толико задовољнији што је крај жене и деце имао у господин Мики и доброг пријатеља.
Није то био пријатељ од данас и од јуче, него од како се оженио Мирко, Господин Мика му не избија из куће. Близу седе а и сам је жењен, има и деце па — заволела се деца, заволеле се жене па се заволели и мужеви.
Мирко је мање ишао Господин Мики, некако је потежи човек, не воле он то, али Господин Мика сваки час. Тек дође Мирко на подне кући а Перса (тако се зове Миркова жена):
„Био је јутрос господин Мика, тражио те.“
Дође Мирко увече кући а Перса:
„Био после подне господин Мика, тражио те.“
И тако је то ишло пуну годину дана; господин Мика је тражио и пре и после подне Мирка и чудновато, за пуну годину дана једва ако га је један пут или два пут нашао. То јест, они су се налазили, налазили су се у кафани, налазили су се и на улици али код Миркове куће врло ретко, јер је господин Мика некако увек потрефио да тражи Мирка кад овај није код куће.
Један пут је летос Мирко био у Смедереву, куповао је грожђе за нечији рачун, те пробавио тамо два дана па кад се вратио и његова Перса да се искида од смеја.
„Шта ти је?“ пита је Мирко.
„Мани се“, смеје се Перса, „баш да се човек искида од смеја. Господин Мика све заборави да си ти у Смедереву па дође пре подне, тражи те, дође после подне, тражи те; други дан опет дође пре подне, тражи те, дође после подне, тражи те. Чудо како забораван човек“.
После је Мирко ишао и у Пожаревац и боравио тамо пет дана а господин Мика опет заборавио, па га сваки час тражио, те се Перса опет искидала од смеја.
И тако је то ишло све док и самом Мирку то није постало смешно и, чудновато је то, како се муж и жена ни у ситним стварима не могу да сложе; чим је њему постало смешно Перса је престала да се искидава од смеја.
Једнога дана Мирко удане кроз нос један бацил; тај бацил падне право на душу и ту се развије црв и тај се црв почне из дана у дан да се врти и уврћује у душу Миркову као бургија.
„Не знам само како да му кажем да ми не долази више у кућу а не знам ни да л’ да сумњам, има и он жену, има и децу а и пријатељи смо.“ размишља Мирко сам у кафани а она бургија све дубље у душу.
Остави и посао по некад па пробави по цело после подне код куће — аја, господин Мика не дође. Отидне од куће па кад се врати а Перса:
„Био господин Мика; тражио те.“
Најпосле она бургија са свим му пробуши душу и изађе на другу страну душе. Сад већ више није само сумњао него је и веровао да ту има нешто, и није могао ништа друго него да се скраси код куће. Седео је што је више могао код куће.
Али, богат човек и може седети код куће те чувати жену а сиромах мора за послом а појавио се опет леп посао, само што мора опет у Смедерево на три дана. И ништа му горе него кад помисли, да ће господин Мика опет заборавити да је он у Смедереву.
Зато оде нарочито да га потражи.
„Слушај, господин Мико, ја сутра идем у Смедерево.“
„Тако?“ рече господин Мика, „е ако, ако, пријатељу, посао је посао и треба, само ако имаш посла“.
„Имам“, одговори му Мирко, „па то сам баш хтео да ти кажем знаш; ја идем у Смедерево“ и то нарочито нагласи како би господин Мика упамтио.
Али кад би пред вече — а сутра ће ујутру поћи лађом — а Мирко се покаја што је казао, боље да му није говорио. Мучило га је грозно шта ће и како ће, да се осигура да му господин Мика не дође у кућу док је он у Смедереву. Тако размишљајући дође на једну срећну идеју и — то је та крађа, та нова врста крађе, о којој хоћу да вам причам.
Пошто је све добро смислио, он се лепо наоружа једним клештима и сачека да падне гушћи мрак, па онда изађе по дорћолским улицама тражећи на којој кући има табла за заразне болести, од оних нових, написаним у стиховима: „Пази, у ову кућу се не улази…“
И нађе једну, баш од дифтерије, а господин Мика има деце па неће смети привирити у кућу. Обазре се лево и десно да га ко не види, ишчупа из зида таблу па потрча кући што је могао брже. Узе одмах четири спремљена ексера, прикуца на своју кућу таблу, уђе у кућу мирно и задовољно, леже за тим да спава мирно и задовољно и отпутова мирно и задовољно.
*
Кад се врати из Смедерева прво се пренерази кад не виде таблу на кући а затече Персу а она да се искида од смеја.
„Замисли шта нам се десило“, поче она, „и Бога ми, да не беше господина Мике, могли смо још и страдати. Тек што си ти отишао, лађа ваљда тек што је била под градом а господин Мика куцну мени на прозор па пита: „Ко је код вас у кући болестан“ — ја му кажем: Хвала Богу нико! Тада ће он мени рећи: „Погледајте, на вашој кући табла, то су морали неки несрећници враћајући се са славе, правити комендије, ја ћу пријавити полицији“. И отиде лепо господин Мика те пријави ствар полицији те се скиде табла и однесе. А замисли, како ја нигде не излазим, не бих ни спазила, те би нам кућа била затворена, нико живи не би смео привирити“.
„А је ли господин Мика опет заборавио да сам ја у Смедереву?“
„Јесте, убио га Бог, баш сам се искидала од смеја. Ал’ на страну то, него да идеш човеку да се захвалиш што ми се нашао док ти ниси био ту.“
*
Да ли је Мирко ишао да се захвали господин Мики не знам али само знам да је мени он лично причао како је украо таблу за заразне болести и ту је причу завршио овим узвиком:
„Ако не могу друкче а ја ћу да тражим једну комисију и да тражим да ми се дозволи да држим једну таблу, јербо, ја сматрам да се и у моју кућу уселила зараза!“