Јуче ме призва озбиљно г. уредник и рече ми:
„Слушајте, Бен-Акиба, не могу вас плаћати само за обична ћеретања; ви се морате по где кад обазрети и на наша важнија политичка питања.
„Па добро, обазрећу се — одговорих ја скромно.
„Ја не тражим од вас да пишете уводне чланке али би могли на пример по где кад интервјуисати по којега од наших важнијих људи о каквом крупном питању, и тај ваш разговор изнети.
„Па добро — одговорих ја опет „дајте ми једног важнијег човека и једно крупније питање.
„Па, ето на пример о зајму. Идите господину Р., разговарајте са њим и тај разговор објавите.
*
Узех одмах из штампарије четири пет „шлајфни“, зарезах писаљку те се упутих господину Р.
Затекох га у његовој соби, храни канаринку и звижди нешто.
Помислих у себи: баш добро овај је расположен, моћи ћу с њим да проговорим реч две о зајму.
Ја одмах извадих хартију и писаљку и почех.
„Част ми је представити се. Ја сам Бен-Акиба, сарадник ‘Политике’, дошао сам да вас питам шта ви мислите о зајму?“
„О ком зајму?“
„Па о овом нашем, државном зајму.“
„Ја не мислим ништа“, одговори одлучно државник г. Р., и настави да рани канаринку.
*
Ја горњи разговор, и моја питања и државникове одговоре, тачно написане однесем лепо г. уреднику.
„Па шта је ово?“ издра се управник.
„Интервју.“
„Та какво интервју, Бог вас видео, зар је ово интервју; па он вам у ствари није ништа казао.“
„Молим вас, ја сам тачно забележио то што је он казао, ја пак не могу измишљати одговоре.“
„Нисте ви, мој Бен-Акиба, ни за какав посао; није његова кривица што вам није ништа казао него ваша.“
„Од куд моја“, узех да се извињавам, „та није он мене интервјуисао него ја њега“.
„Тако и јесте, али видите, вештина једног интервјуисте састоји се у томе, да вешто постави питања тако да натера дотичног да одговори а то можете постићи само тако, ако му поставите пуно разноликих питања; питања ваља уврстити и што више питања, што више разноликих питања, па нека на свако питање одговори макар по једном речју из тога се после да средити мишљење и његов одговор.“
„Па што ми то нисте одмах казали, идем ја поново, да га укрстим питањима.“
*
Одох поново и успут сам смишљао како да му поставим што више питања.
„Ви сте опет дошли?“ почеће он.
„Да, извините, нисам био довољно вешт па сад морам да исправим ствар. Ви се нећете љутити?“
И сад почех да укрштам питања.
ЈА: Колико вам је година?
ОН: Мени, шесет и две.
ЈА: Је л’ одавно у вашој кући ова канаринка?
ОН: Има три године.
ЈА: Коју нумеру крагне носите?
ОН: Четрдесет и два.
ЈА: Хоћете ли овог лета у бању?
ОН: Не, нећу.
ЈА: Ко је ваш кућни лекар?
ОН: Доктор Вукадиновић.
ЈА: Шта плаћате кирије за овај квартир?
ОН: Деведесет динара.
ЈА: Једете ли ви радо кнедле са сиром?
ОН: Волем али са земунским сиром.
ЈА: Колико држите класне лутрије?
ОН: Једну осмину.
ЈА: Дајете ли ван куће веш да вам се пегла?
ОН: Да.
ЈА: На колику сте суму осигурани?
ОН: На десет хиљада.
Кад сам мислио да сам му довољно разноликих питања поставио и кад сам све одговоре тачно забележио, ја се упутим срећан и задовољан уреднику.
„Па шта је ово?“ зграну се уредник и поче да чупа косу.
„То?“ рекох ја са свим мирно, знајући да ми је савест мирна, „то су разнолика и укрштена питања и одговори добијени на иста“.
„О господе, о саваоте!“ и поче уредник да бесни по редакцији и већ пружи руку да се маши дивита.
„Чекајте“, почех ја одлучније; „што се љутите, ово је све по вашем упуству“.
„Па шта се мене тиче једе ли државник Р. кнедле са земунских сиром!“, поче даље да се дере уредник.
„Па ни мене се то ништа не тиче.“
„Па што сте га онда питали?“
„Тако… да би било што више питања.“
„Па што више питања али таква да се из њих може закључити његово мишљење о зајму. Прочитајте, прочитајте само сва питања и одговоре па ми реците: може ли се из ових одговора закључити његово мишљење о зајму“, и ту ми уредник потури под нос мој рукопис.
Ја узех, прочитах, прочитах два три пут и одиста се уверих да се не може закључити његово мишљење о зајму.
„И што је најгоре“, поче даље да зипара уредник, „ви сте сарадник мога листа, као такав сте се представили и, какав сад мој лист изгледа пред тим човеком, кад му такве људе шаље? Да сте му одмах отишли понова ради извињења и том приликом поставите му ево ова питања“.
И уредник узе па написа дванаест питања па још додаде:
„Та питања научите на памет, немојте их читати, јесте л’ ме разумели?“
„Разумем“, рекох скромно и кренух по трећи пут државнику Р. учећи успут она питања на памет.
Кад сам ушао а државник Р. ме дочека са:
„Шта је, зар опет!… Напоље, напоље господине, не дозвољавам ја никоме да тера шегу са мном!“
„Али, господине, сад сам научио питања на памет.“
„Напоље, кад вам кажем!“
Вратих се поражен у редакцију.
„Шта је било?“ дочека ме још с врата уредник.
„Ништа, избацио ме из куће.“
„Врло добро, врло добро“, поче уредник задовољно да трља руке.
Ја се зачудих.
„Али молим вас, господине уредниче, тиме што сам ја избачен из државникове куће, ви нисте добили одговор о његовом мишљењу о зајму.“
„Да“, рече уредник и пакосно и задовољно, „али сам добио један фељтон више. Седите, Бен-Акиба, напишите тај фељтон, ако хоћете мало аконта“.
И ево, ја написах.