Ко се не сећа онога срећнога доба у детињству, кад узмеш чисту шнуфтиклу па јој скупиш четири краја те направиш малу бошчицу, за тим узмеш парче канапа или, да би лепше изгледало, нађеш корпу где стоји очев прљав веш па извучеш ону белу пантљику, и онда пођеш од куће до куће и где год коју мајку сретнеш а ти јој вежеш ногу и пољубиш руку.
Колико пута сам пожелео, кад сам одрастао, ту невину дечију забаву.
Једанпут, сећам се, десио ми се и малер. Сакрио сам се под трпезаријски сто једне младе комшике очекујући да седну за вечеру. Па кад су сели а ја погрешио па везао мужа место жену. Тако сам ја био у детињству васпитан да по ногама нисам умео разликовати пол, него по глави, по брковима и фризури. Ја мислим да ми се данас тај малер већ не би могао десити.
*
Јутрос сам срео малог Пају расплаканог. Пуна му шнуфтикла ораја, смокава, лешника, урме, па опет плаче.
„Шта је душо, што плачеш?“ питам га ја родитељски.
„Истерала ме госпођа Каја“, одговори он.
„Како те истерала, то не може бити?“
„Јесте“, поче Пајица искрено, „отишао сам да је вежем а она ми каже: иди до ђавола, везана сам ја и камо да се нађе ко да ме одреши па да му кажем фала.“
*
Срео сам и Душанчића. Место обичне марамице узео ону којом његова мајка повезује главу.
„А где ћеш ти Душанчићу?“
„Па идем да вежем.“
„Кога?“
„Идем да вежем ‘Материнско Удружење’.“
*
Већ девет сати и народни посланици врве у Народну Скупштину. Изгледа ми да сваки држи десну руку у џепу прикривајући тамо неки предмет. Баш не могу, морам кога упитати:
„Ама, пријатељу, шта ви то носите у џепу?“
„Па… овај…“ поче он да увија, „па материце, данас су материце, па овај ми носимо свој глас за зајам у џепу којим ћемо везати — мајку Србију“.