Као пожар, као поплава тако и регулација руши све што јој је на путу. Колико ли је драгих успомена београдских до сад већ регулација оборила. Где ли су сад поносни „Дарданели“, па где некадања вечито будна „Еснафска кафана“, Пажмуркова кафана, Стари Тале и Гушанац. Нема их више, збрисала их је регулација.
И поред свега тога што ми не можемо много пожалити на нашу регулацију, односно на нашу општину, да све то врло брзо ради, ипак се брише успомена за успоменом. Још живе Београђани који су упамтили и Стамбол капију и Варош капију и Чукур чесму и Тоскину чешму, па данас једва ако им нађу трага.
Још само поносно стоје, небојећи се регулације: џамија на Зереку, Касација, Доситејева Велика Школа (на којој још из Доситејевог времена постоји родино гнездо), ђумрук на Сави и оно неколико бедних кућица на Теразијама прилепљених уз нове и великољепне грађевине, које управо и чине да странац кад дође у Београд добије о њему слику, као да је то господин под цилиндером и фраком и подртих ципела.
*
Пре неки дан сиђох на Дорћол и видех да је и тамо регулација пружила своје канџе. Чим сам видио тројицу како руше и једног како мери, досетио сам се да је регулација и нико други. Руше један дућан који се својим ћепенком пружио до половине улице и кварио линију. То је ваљда последњи ћепенак у Београду.
А, Боже, како је то некада било, ко се само сећа тога. Ћепенак је био све и сва. Није било место, као што данашња генерација мисли где се излагала роба на продају. Не, ћепенак је био у Београду оно тада, што су данас штам-тиши или још боље, што су данас клубови. Тај некадањи живот наше чаршије на ћепенку, одагнат је културом из Београда, и заостао је само доле, у неослобођеним крајевима. Један наш писац овако описује данас чаршијски живот у тим крајевима: „Дућани и њихови ћепенци то су касине варошке. Ту се збирају забринути општинари да се договоре о својим црквеним или школским стварима; ту се збирају млађи и, пажљиво, слушајући ове разговоре, уче се како да уђу у живот, у општинска и народна питања. У свакој чаршији или боље у сваком оделењу чаршије има по један кафеџија који има својих 20 до 30 дућана муштерија и носи им у џезве кафу, бележећи кредом на диреку дућанском који му служи као рабош. Ту се на ћепенку искупе по две до три дућанџије на по једну кафу из широка филџана и, оставив посао у крај, нагну се у напред на прекрштеним ногама пода се и шапћу брижно о својим пословима. Од ћепенка се до ћепенка преносе и све новости по чаршији; ту се бистри гдекад и озбиљна политика о намерама великих сила, које је новост донео какав путник из Солуна или Скопља, а чуо их тамо од ‘свог човека’, од тог и тог кафеџије, који се меша са ‘пробраним људима’. Сва се општинска питања најпре реше на ћепенцима па за тим у општини. Отуд поједини ћепенци важе и као ‘клубови’. На том и том ћепенку ће се скупити ови и ови, који овако мисле, а на том и том ћепенку они, који онако мисле“.
Ето, такав је живот био некада и у нашој београдској чаршији.
*
Биће ваљда још живих који се на пр. сећају у Главној Чаршији Кир Дучиног ћепенка. Ето ту је био „цинцарски клуб“. Чим прохуји кроз чаршију каква важна новост, на пр. шесетих година, избор новог грчког краља, па женидба његова, а ти тек видиш озго низ чаршију спушта се најпре Кутула а оздо од Саборне Цркве, пење се Антула; са Зерека иду раме уз раме и нешто ситно шапућу ћир Гуша и ћир Нуша а с варош капије Тоска и Папа-Моска па редом сви, искупе се на кир Дучин ћепенак. Неко пије каву, неко грицка леблебије, а ко неће да се потроши, броји бројанице и сви заједно ситно, полако шапућу о великој Елади, која ће се сад, кад се ородила са Русијом прострти чак до Пеште и Сент-Андреје.
Па онда онамо, у горњем делу главне чаршије ћепенак ћир Моше Мевораха, на коме он седи прекрштених ногу и звецка новцем, онако сарифски. Ту се опет скупљају: стари Ешкенази, Озер и Азријед и говоре о закону који ће Европа доцније дати и Србији, о равноправности вере.
Па где су онда остали ћепенци и ко ће све да их се сети. Где је ћир Бенџин ћепенак преко пута „Коларца“ где је онај ужичанин пазарио у цилиндеру мед и док је покојни Бенџа бројао из фиоке кусур а он му натакао на главу цилиндер с медом и покупио му сав пазар. Па где је онај ћепенак на Палилули до касарне са које је стари Папа-Моска продавао бошчу, дуван и „фидибу“ маслине и крвнички меркао палилулске девојке. Па где је…
Али ко ће их све набројати. Један по један порушила је регулација а на њихова места дигла се нова здања са широким излозима у којима држе радње нове газде са уским панталонама. Прошло је оно време, један по један ћепенак порушен је и ево данас и последњи, последњи остатак некадањег Београда, последњи остатак некадање чаршије, као последњи Абенсераж.
Читаво једно доба, читава једна култура минула је и отишла у прошлост. Тачка.