Боже, како то има све неког реда у природи! Најпре су постојала свадбена друштва у Београду и, пошто су она своју мисију извршила, са свим је природно било да се сад установи „Материнско удружење“. И установило се а од јуче, у име Бога, и ступило у живот, те је према датом огласу отпочело од јуче и да збира децу. Разуме се, и ово је удружење дало првенствено право „Општинској деци“, тако да човек најзад мора доћи до уверења, да су код нас у Београду та општинска деца и општински чиновници, једини који имају првенствено право да бадава једу туђ хлеб.
Пошто је „Материнско удружење“ ступило у живот, то се можемо надати да од сад неће више у Београду бити ванбрачне деце. То јест, ја сам се погрешно изразио, ванбрачне деце ће бити и даље али ће се избећи оне ружне појаве, какве су се до сад дешавале. Сваки дан смо готово читали по новинама једну исту фразу: „У тој и тој улици, повијено у такве и такве пелене, нашао је ноћас патролџија одојче, са једном цедуљицом у пеленама на којој пише детиње име. Дете је предато тој и тој бабици на чување“.
И то је било узело толике размере, да су се патролџије, са свију линија, враћајући се са смене у касарну, носили по једно дете. Замислите, кад се томе само не би за времена стало на пут, наш би патролџијски батаљон још мало па морао да изучи бабички курс а поред пушке и револвера, морала би се патролџијама као део наоружања прописати и цуцла.
Па онда није то само, него су те аматерке мајке имале и ружан обичај да дете подбаце макар где. Замислите н. пр. дете осване пред Митрополијом, којешта. Долазе у канцеларију око осам сати честити чланови конзисторије па један другог испод ока погледају и чисто се стиде да разговарају о ноћашњем „догађају“. Пре неки дан било је остављено дете пред вратима „Београдске Читаонице“. Замислите само, једна установа која постоји од 1844. године и, која и нема више чланова до оно неколико који су се уписали за чланове још 1844. године И сад, зашто баш тамо да се подбаци дете? То се исто може једнога дана десити и Државном Савету па и Главној Контроли. Не, не, крајње је време било томе једном стати на пут.
И хвала Богу, ступањем у живот „Материнског Удружења“, сад је то уређено и то тако лепо уређено, да ти је чисто мило да родиш.
Сад лепо, чим ко роди ванбрачно дете, спакује га као поштанску пошиљку „без доплате“, или као „мустру без вредности“, и пошље га на адресу „Материнском Удружењу“. Или ће то доцније, док сама пракса изазове потребу, бити још простије уређено, па ће свака чланица Управног Одбора „Материнског Удружења“ имати на вратима свога стана једну кутију као што су оне за писма, само са већом рупом. И онда ништа простије ни лакше но свако јутро покупити пошту.
*
Боже мој, како то има све неког реда у природи а како тек све то има неког реда код нас у Србији.
Замисли само, родиш се нит знаш од кога ни с ким, и одмах бадаваџијски, бесплатно сисаш туђе млеко а не твоје матере; па чим мало одрастеш а ти одеш у „Дом за напуштену децу“ и бесплатно учиш занат а кад одатле изиђеш а ти се пријавиш најстаријем „Материнском Удружењу“ — мајци Србији и она ти да службу. И то није обична фраза већ цела истина: ако си нико и ако си „неко“, ако ниси ништа урадио и нећеш ништа урадити, ако ти је од детињства твог дојило туђе млеко па си научио да кроз цео живот висиш о туђој сиси; ако не умеш ништа и не знаш ништа; ако си дакле решен да и даље у животу останеш нико и „неко“ јави се „Материнском Удружењу“ — Српској држави, она ће те отхранити.
Да, да, није то шала, истина је и то горка, српска држава то је материнско удружење.