Покушај свршетка каријере једне старе служавке. — Почетак каријере једне нове служавке
Ко зна, колико га је „чарала, варала“, док га је довела до цркве. Последњи је дан за венчања, па су се људи пожурили, да пруже руку срећи, која их очекује, да стану пред олтар и пред попа, па после како им Бог да! Дуг је живот а дуг је и пост, имаће се када кајати или можда и благосиљати тај тренутак.
Напред чауш, капу завалио за затиљак, кошуља без крагна, на ногама опанци, преко леђа буклија, у очима ракија; изгледао је као да је тога тренутка побегао из Тасиног Дневника. За њим млада с девером, па младожења и неколико свата. Млада је била служавка лакога калибра, то није могао спорити ни најљући опозиционар. Ко је био младожењин лако је замислити: на врећи закрпа.
Девер је изгледао особито импозантан. Довољно је рећи да је накривио нову шајкачу и десни замашћени зулуф зачешљао преко ње као кокарду која је учвршћује. Па тек лента! Заклео би се човек, да је порубљено парче старога чаршава, прикачено [зеленим], вештачким цветом. Сиротињска посла: пуно срце, празна кеса! Па такви и свати.
А тек млада! Просто је немогућно описати је. Обучена сасвим прописно. Бела венчана хаљина, која можда има и шлеп, што би се могло и јасно видети, кад би је обукао онај, за кога је кројена. Овако се пак јасно виделе њене кобајаги беле атласне ципеле и беле, срозане чарапе. Све је то било кобајаги бело, јер је та белина необично нагињала жуто-мркој боји, речито исказујући заинтересованима и незаинтересованима, да целоме том „асуштафирунгу“ није сада први пут да улази у цркву. Међутим, даљи развој догађаја показао је, да му неће бити ни последњи.
*
Скупише се у гомилу.
„Много чекамо“, рече младожења нешто зловољно.
„Много. Четири свадбе, бре, брате!“ вели један сват.
„Знаш шта“, обрати се девер младожењи, „до’дем ја сас снајку на фортографисање?“
„Стра ме, ће те убије у врат фортографисање. Фортографија му фали! Што ће ми фортографија, кад гу знам и овако и с поља и изнутра.“
„А што па да се не сликамо, што, што? Кака ми је па опет свадба брез сликање!“ убрза млада.
„Ће се убришеш за сликање“, рече младожења па пљуну три метра од себе и додаде: „Апопро!“ што је учинило неки тајанствен утисак на остале свате.
Но девер пресече Гордијев чвор.
„Море ће се сликамо, ја ћу платим! Причекајте ви ту док дође ред на нас, ми ће посвршимо работу. Зар да деверишем и толики трошак, па брез слику и успомену! Јок не иде на ту ногу; нека пукне банка, код толики трошак.“
Младожења као да није имао ништа против тога, јер је одмах затим деша и нева одоше све трком на сликање.
*
Повенчаше се сва четири пара а наших још нема са сликања. Младожења непрестано пљује и љуто псује, осуо палилулску паљбу и то све на своју будућу. Један сват лено оде до капије па се врати и рече:
„Еве ги! Трче ки пци испред шинтера!“
Младожења опет пљуну и љуто опсова.
Утом ето невесте и деше. Невеста се сва зацрвенела као турска чизма и задигла венчану хаљину, да јој се виде чак и подвезе од јемственина у народној боји, па све трупачке скаче; а деверу се изокренула лента па га лупа посинско у леђа а алева ружа све одскаче као на федер.
„Свршисмо!“ задихано рече девер, а млада се као стидљиво насмеши па и она пљуну.
„Вала и ми свршисмо“ јетко рече младожења. „Ене вам га сад фортограф па се венчавајте с њега, а бата Ђока није луд!“ рече то, завали шешир па викну:
„Напред, за мном, ко је друг и пријатељ, да се која попије. Такве ћу да нађем на сваки прст по једну па још и ципеле да собувам.“
И сватови се сасвим равнодушно упутише за младожењом. На месту догађаја осташе само нева, деша и једна постарија жена. Ни они нису били ни најмање збуњени. Млада учини само:
„Прц! Такву ћу барабу нађем, ако ћеш и довечер!“
Таковском улицом су се освртали пролазници и зачуђено гледали за девером, младом и бабом, што је ишла за њима. Неки су се чудили а неки су одмах појмили и разумели стање ствари.
Тешко је завршити своју слушкињску каријеру, али је није лако ни почети. Ето само шта се десило прекјуче малој Наталији, када је хтела да отпочне своју слушкињску каријеру.
*
Нека госпа Ната, шнајдерка, крупна, здепаста жена, често прелази својим послом у Земун. И прекјуче је била у Земуну са својим мужем па је отуда понела доста ствари и још нешто, и то нешто сакрила је између ногу поред својих широких сукања.
У четири часа по подне стигао је земунски воз на београдску станицу. Изађоше сви путници па чак и госпа Катин муж. Само госпа Ката седела непомично и збуњено гледала у мађарског жандарма, што се налазио у истом купеу. Изгледала је као да је Бог за шта учинила.
„Што ви, госпа, не излазите“, упита је редар.
„Па… оваааај… чекам мужа“, замуца госпа Ката.
„Шта га чекате, кад је он изашао? Ајде, излазите“, рече редар и пође напред.
Тек што дође до врата када га трже снажно детиње кијање.
Редар се осврте и запањи. Поред госпа Кате стајала је једна слабуњава девојчица, влажнога чуперка као да се сад испилила из јајета, стајала је и кијала, кијала као да јој је неко држао по сата литар амонијака под носем.
Редару у први мах сину кроз главу: „О, мај, кад се пре породи а кад порасте“, али брзо одбаци ту луду мисао па строго упита:
„Шта је ово?“
„Па… дете“, отеже госпа Ката.
„Ама, видим да је дете, него, одакле испаде?“
„Па… овај… испод… сукњу… Знате, није имала пасош па сам је ту прикрила, док не пређемо.“
Редар одведе госпа Кату и њену принову комесару железничке полиције, а одатле буду упућени у управу града.
Ту се потврдило да ја мала Ната дошла да ступи у службу код једнога овдашњег пензионара, па како није имала пасош, то је промоћурна госпа Ката измислила овај генијални начин, да је прошверцује.
Полиција је предала Нату господину пензионару и тако је она започела своју слушкињску каријеру.