Седели смо у једној лепој кафаници на Врачару и као мирни грађани пијуцкали смедеревско бело вино. Газда је био врло услужан, и трчао на најмању нашу примедбу.
За другим столом седели су неки официри, мирно као и ми грађани и пили кафу.
За столом у средини седео је један прирођени Србин, са брадом као у Фрање Јозефа. Име му је било, мислим, Пепи. Он је још једини нарушавао мирну атмосферу кафане.
У засебној соби било је једно мало друштванце, и газда нас је још кад смо ушли у кафану молио да не идемо тамо у собу:
„Сто овде, сто онамо: а знате, ни вама не би било пријатно.“
Ми смо одмах пристали, да не идемо тамо, и седели смо за својим столом, мирно гледајући газдиног „Султана“ како шени слушајући звеку ситна новца, која је с часа на час долазила из оне собе.
Официри попише своје кафе и седоше; Пепи је ћутећи пушио и своје дугачке порцуланске луле, ми смо пијуцкали свој литар, и све би се свршило без игде ичега и ја вам о овом не бих ништа писао, да се не деси нешто што нико није помислио.
Таман кад газда унесе три кафе и један шербет у ону тајну собицу улете у кафану једна забундана жена. Као фурија прелете очима по кафани, па затим улете у ону тајну собицу за газдом.
Наједанпут као да се деси провала облака, а громови као да запуцаше са београдског неба и кафанског плафона.
„Несрећниче! Проклетниче!… Јеси ли се клео Светим Јованом, да више нећеш овде доћи… Оставио се ме и без хлеба и без соли, па си овде сео, да ти све дигну.“
Један по један од играча излазе из собице и гутају пљувачку. А газду навише стегло грло.
Најпосле изађе „несрећник“ са његовом Јуцом која дрхташе од узбуђења.
Кафана се ускоро очисти од свих гостију. Само остасмо ја, Пепи и газда.
„Откуд ја да не затворим врата“, вајкао се газда. „Целу ноћ и цело пре подне седели, и…“
„И дође једна жена, па даде фајронт!“ допуни га Пепи.
„Море није му ни жена“, уздахну газда.
Ја докусурих наш литар, платих и изађох.