Свуда оскудица и натезање, и код чиновника и код ситних трговаца и код занатлија, па и код пиљара. Није лако ни њима јадницима. Сви сељаци и сељанке из околине Београда постали су пиљари, изучили су занат као да су били на пиљарској академији. Сами знате, да ће вам на пијаци подвалити Вишњичанин или Мокролужанин, па да не знам како отварате четворе очи. Па онда нема више ни укопних друштава, а знате и то, да је онда и по некоме пиљару ишло добро.
Али није боље ни симиџијама. Молим вас, ко сад једе симте? Сиротиња је задовољна кад има кору тврда хлеба, а богаташи једу тобош-торте и кремпите, што рекао један млекаџија из Палилуле, за кога је и данас симит највећа посластица на свету. Причеста мало па и после причеста ова наша деца и војници не купују, као негда, наше народне вруће симите, него се све то васпитало у културу и цивилизацију европејску, што рекао ћир Пашона: све то трчи за путер-кифлама. Дакле зло иде и симиџијама, и они сад сетно веле: „Прођоше лепи дани од Аранхуеса!“
Па тако је и са надничарима, баш ништа боље и ништа горе. Хладно време, скупа ракија, мале наднице, просто несрећа једна па то му је. Па онда, штрајкује свет на све стране, те зашто не би као на пример штрајковали и надничари? Ако и нису удружени, они штрајкују сваки за свој рачун, кад им дође ћеф, тек колико да не изостану иза својих другова из културних држава западне Европе. А за штрајковање се надница не плаћа па и то је зло.
И тако дакле зло иде пиљарима и симиџијама и надничарима. Али је чудо једно, што сваки од та три руфета мисли да ономе другоме иде боље, а он само лаже и претвара се, а овамо меће у ћемер паре и динаре. Зато и сматрају пиљари, да се симаџијама и надничарима може пустити крв и узети која парица, док опет симиџије и надничари исто то мисле о пиљарима.
И тако ће овде бити две-три речи о једноме пиљару, једноме симиџији и двојици надничара. Пиљар се зове Цветко Николић, симиџија Тоша Анђелковић, а надничари Стојан Трајковић и Миладин Стефановић. Знам да ће им бити мило кад прочитају своја пуна имена и презимена у новинама, те их зато исписујем.
Дакле њих четверо хтели су један од другога да се обогате. Синоћ су се састали у Петковоме апартману у Владетиној улици број три па су засели за један стари сандук од еспапа и отпочели „ањца“ и друге окретне игре. Ако и нису господа, ипак су били верзирани и у тој нашој европској тековини. Газда Петко је имао шпил карата, онако право пиљарских: могло би се из њих истопити бар пола киле чварака.
Играло се поштено и достојанствено а исто тако се и пијуцкала мученица. Ако је коме и излетела по која незгодна речица, то се тицало само среће, коју то вече није имао, или „оне тамо што га воле“. Међутим изгледа да је пиљар Петко некакав врло ружан човек и да никада није имао среће у љубави, јер је до поноћи био потпуно очистио сва три своја госта.
Даљи развој догађаја јасно показује, да су се и пиљар Петко и његови поштовани гости добро познавали, јер је управо у поноћ, када је „рашчистио ситуацију“, домаћин дунуо у лампицу, што је стајала пред њима насред сандука, као свећа кад се игра у четверо жандара, што рекла једна српска узречица, дуну и — зажди напоље! Побегао човек из своје рођене куће! Напустио бојно поље, оставио на милост и немилост сав свој мебл па пошао у тамну ноћ: далеко тамо где злобе нема. Разуме се, да није заборавио понети собом шићар.
Његови гости као да су се надали томе вицу, те се ни најмање не збунише, него поскочише на ноге лагане па се нададоше за негостољубљивим домаћином и зауставише га на једно кратко објашњење. Симиџија Тома као да је био у најстрашнијему малеру па је ваљда највише и пио, јер код њега ракија стаде беседити: извукао је нож и забо га срећноме пиљару у леву руку; пиљар је зајаукао, симиџија поново размахнуо ножем, и онако у брзини помрчини забо га у руку своме сустрадалнику Стојану, који је такође зајаукао. То њихово објашњавање, обратило је на се пажњу радозналих ноћних стражара, који су дошли и пријатељски их измирили: рањени пиљар и надничар одведени су у болницу, да их превију, а друга двојица упућени су у Главњачу. Сада су најзад сва четворица извукла на десетку кеца, и сви добијају величину банке одредиће им господин Митриновић.
Тако се игра карта у Владетиној улици број 3, а не као не знам где по финим локалима.