Зелене букве Козјак планине оголеле. Дошла јесен. Студени је ветар раздувао пожутело лишће, и сад се бели голо теме чувара српских усташа, Козјака.
И они се склонили из њега у хлад Авале, да сачекају ново зеленило и ново сунце, које ће синути преко гора Старе Србије и Вардаревом долином. Оставили мајке и љубе, оставили старог татка и децу, и дошли својој браћи на бели хлеб.
Завладала студ и у сенци топле Авале, духнуо ветар кроз Београд, и његово небо покрили сиви облаци јесењи.
Далеко од родног краја, далеко од села где су срасли са каменом и дрветом, дошли у братски свет, али у њему још нису слободни као у високом ваздуху, старосрбијанском ваздуху.
И ту дочекују своје дане, празнике и славу.
Дошао Митров-дан, крсно име војводе Тополца.
Далеко од своје куће, он ипак неће, не сме да заборави свога свеца.
И позвао је своје другаре, све старе живе другове с којима је делио и срећу и несрећу. Ту Довезенски, Василије, Тренко и весељак Копоран-чауш!
Пију и певају.
Највише пије и пева он, копоран-чауш. Тако су га звали у чети, тако и овде. Био је велики јунак, али велики и причало, па му се по који пут омакне да нешто скроји без кројача. Хвалио се један пут да је копоран, који на њему дигао с леђа турском паши. Због тога су га назвали копоран-чауш.
Прошли су кроз град из неба и пушака, преко врлети земље и живота, кроз долину плача и суза, преко брегова где влада вечита зима.
Далеко од свога завичаја.
Пију и певају.
Хори се мала ниска крчма, тресу се њени замрљани прозори од веселе песме која широм избија из снажних комитских груди.
И у песми помињу Козјак планину, „куда ходим, комитске чете водим“, како су се светили — — —
… „Ој леле, леле, Козјак планино!“