Митров-дан је, и ако предња врата на дућанима нису затворена, ипак велики празник у нашем народу. Празнује га и ко слави и ко не слави. Тако је било и ове године.
Дан прекрасан, Београђани се размилели на све стране; већина јури на славе, да се „одужи“ пријатељима и добрим познаницима, искрене коју чашу, проговори реч, две о времену и о броју гостију, па онда жури даље на одужење тога пријатнога дуга.
Ко није имао много пријатеља и познаника, тај је извео своје на ма какву забаву, којих сада има по Београду доста и сувише. Ту вам је Народно Позориште са својим „Низ брдо“, ту вам је Бакићев орфеум код кога као да иде уз брдо; па је ту онда Брана, па орфеум код Хајдук Вељка, па музика у Гранд Хотелу, и „чудовиште“ оркестрион код Славије и — још триста места за пријатну забаву и разонођење.
И сва та многобројна места за забаву била су на Митров-дан пуна и препуна публике. Свуда је ишло лепо, живо, весело. Цео се свет смејао и забављао. Ама баш цео свет па и /они/. и о томе њиховом забављању и њиховој љубави према уметности хоћемо да обавестимо публику.
Око једанајест часова увече, када се код старије и солидније публике појављује жеља за одмором, крете се из Гранд Хотела дома једно повеће друштво старијих и млађих, мушких и женских. На улици је такође био још жив саобраћај пешака: једни су журили тамо, други овамо.
Тамо негде око радње Вулетића и Гавриловића нагло се прекиде смеј и жива веселост у друштву. Један другога погледа некако сумњиво испод ока, па онда исто тако и на једну гомилицу, што у тај мах пролазише.
Један старији господин, који је одмах увидео непријатност и незгоду ситуације покуша да вешто заташка ствар:
„Оће да се промени време, заудара на барена јаја, а после тога познајем ја и по својим ногама“, вели искусан стари господин.
Али што се ближе прилазило гостионици „Руског Цара“, то је све више падала сумња са присутних и са пролазника а сваљивала се на покварене канале и београдску општину. А кад се стигло на сам угао, онда је ситуација била јасна. Пред очима мало пре веселе а сад непријатно дирнуте групе појави се виновник или управо извор овога миомира.
Уз тротоар, пред великим прозорима гостионице код Хајдук Вељка стајала је београдска канализација: „возмајстори“ са својим „инштрументом“. На четири расточена точка једно буре, сасвим обично буре, петачка; остраг чеп и горе нека кратка цевка на глагољ. И ето то с поља тако обично буре замирисало је сумњивим мирисом цео тај отмени крај.
Међутим то је онако узгред, а реч је овде о двојици шефова тога бурета и њиховој љубави према уметности. И ако је свима био празник, њима није, они су и на сам тај дан морали бити на своме прозаичном послу, крај свога с поља сасвим обичног бурета.
Али они су се знали помоћи. Оба „возмајстора“, пуни осећања за уметност, притерали су своје буре на точковима уз тротоар, према прозору од дворане, у којој се то вече давала орфеумска представа, испели су се на буре па су са те чудне галерије са највећим уживањем посматрали представу, док је кљусе које је вукло ту чудну направу, спустило главу међ ноге и очито показивало, да за њега више не постоје никакве сласти ни уживања на овом свету.
А када у томе моменту баш господин и госпођа Монтесано завршише свој дует, возмајстори одушевљено запљескаше; те тако са своје висине скромно наградише уметнике.
Међутим, не би баш сви били тако задовољни и блажени, да их је приметио г. Пероло, који је за то време превртао по својој деликатесној радњи тражећи тај проклети покварени сир. Да их је пак приметио директор орфеума, наплатио би им улазницу, и ако управо нигде нису ушли, а да их је могао приметити покојни Брзак, написао би оду и њиховом бурету.
Овако пак приметили су их само на београдску општину гневни пролазници, који су се ипак морали насмејати гледајући загрљене возмајсторе на њиховоме бурету, како уживају у уметности: слика, каквом се ниједна друга престоница не може похвалити.