У једној новој улици београдске Палилуле има лепа нова кућа на један спрат, са четири прозора. У њој је увек било мирно. Кад би се подигле завесе, што је бивало врло ретко, радознао пролазник угледао би у скромно намештеној соби једну лепу госпођу у ампиру, а по кадкад и њеног мужа. На лицу њих обоје огледао се домаћи мир и срећа.
И доиста у овој је кући владао увек мир, а срећа их је наградила била лепим сином, који истина није имао клемпаве уши као отац, али је ипак обећавао да ће личити на њега.
Али деси се нешто што срећу помути.
Палилулом завлада тифус. Доктори почеше да се мувају из куће у кућу, док најзад не рупише и у ову мирну кућицу на један спрат и с четири прозора. Госпођа паде у кревет, обузе је нека ватра и паде у бунило.
Пролазници нису више могли видети лепу и срећну госпођу на прозору.
Али то још није ништа. Од тифуса се не мора умрети. Доктори кажу да од петорице-шесторице оболелих од тифуса умире само један.
Госпођа поче да бунца. И у бунцању поче свашта да прича. До скора срећни муж и не обраћаше толико пажњу на смисао речи болесничиних, јер иначе бејаху неразумљиве. Али једно вече госпођа поче разумљивије да бунца.
Говораше о некој Маци, која је била њена другарица из детињства, рано се удала и још раније остала удовица.
Него и то није ништа. Али је болесница поче да прича и о неком Драгутину, Гути, брату од тетке Мацином, и још ваздан којешта.
Болничарка је црвенела од стида, господин је такође поцрвенео и гутао пљувачку.
Сутрадан господин јави своме шефу, да не може доћи у канцеларију, обуче се журно и оде у Савамалу, где чу још лепших ствари о Маци, Гути и једној лепој госпођи…
И онда се господин зажеле, да кад се врати кући, нађе жену мртву. Али судбина не хтеде тако. Домаћи доктор, који је баш тада излазио из куће, предусрете га радосно:
Не, господине, госпођи је врло добро, ватрушина почиње да попушта, још мало па ћете госпођу видети, здраву и веселу као раније.
Господин нешто прогунђа, уђе у кућу, промува се по ходнику и кујни, за тим истрча из куће, као да га ђаво носи, ускочи у трамвај и упути се право у адвокатску канцеларију.
На обзорју београдског неба појављује се још једна интересантна брачна парница. Како ће се ко провести, то је питање.
Пролазници и сад виде госпођу на прозору. Али са њеног лица побегла је срећа. Она тужно гледа кроз голе гране једног дрвета пред кућом и још тужније певуши:
„Јесам ли те, Јово, чарала, варала?“