Прекјуче, када је после оне студене кише огрануло топло сунце, могао се видети пред фабриком дувана један човек, који је својим спољашњим изгледом привлачио пажњу. Тај човек седео је на оном камену испред уласка у фабричко двориште и тужним погледом посматрао све пролазнике.
Једном чиновнику фабрике дувана пао је у очи тај човек, који се већ два дана туда врти, па му приђе и упита га шта чека.
„Та ман’те ме у ђавола, милостиви господине, већ два дана како чекам на овој киши да примим дужност, али ме, знате, не пушћа онај портир, ено онамо што стоји.“
„А какву дужност имате да примите?“ пита га чиновник.
„Та знате, портирску дужност у монополу дувана. Мени је каз‘о Тома, да сам постављен на то место још пре осам дана, и ја сам због тога дошао из Обреновца, али ме не пушће онај што стоји пред врата. Ја сам Томи положио и кауцију за то место.“
Чиновник је одмах видео да ту нису чиста посла, стога позове Лалу код „Љубића“, да му поред чашице ракије све потанко исприча и о Томи и о његовом постављењу…
„Ја сам Сава Свирчевић надничар из Обреновца. Још пре месец дана долазио сам у Београд да тражим службу. Ишао сам тако улицом, док ме није срео тај Тома, омален човек, црномањаст, малих бркова, па ће ми тек касти: Шта тражиш ти пријатељу? Ја му рекох да тражим службу. „Па ја сам тај који налази службе, и ако хоћеш да служиш у монополу дувана, ја ћу ти одмах израдити службу. Има једно празно место за портира и баш се тражи такав човек као што си ти. Ајдемо да ти напишем молбу“. И он ми је написао молбу, па је тражио тринајест гроша за марке. Ја му дадох и он прилепи марку на молбу, коју убацисмо у поштанско сандуче, па ми онда рече: „Е сад брат Саво, иди ти у Обреновац и чекај моје писмо, па чим ти јавим да дођеш на дужност а ти одмах дођи“. Ја сам тако и урадио… После четири дана ето ти Томе у Обреновац. Каже да је ствар свршена, само треба још нешто да урадим. Треба да положим три банке кауције за одело и капу, јер, знате, портири носе око капе златан ширит. Ја му дадох три банке и он пред мојим очима спаковао у коверат заједно са писмом за монопол и даде ми писмо да однесем у пошту. Каже да га предам на рецепис као препоручено писмо. Кад сам то урадио, онда ми Тома рече да могу доћи на дужност првога октобра и тражио ми три динара за трошак. Ја му и то дадох и он оде… И сад, господине мој, онај неће да ме пушћа унутра.“
Тако је завршио безазлени Сава Свирчевић, један дугајлија тако око својих педесет година, који је имао црвене испупчене јагодице и црвен нос.
После ове исповести, чиновник је са Савом отишао у архиву фабричку и одиста нашао и молбу и препоручено писмо. На молби је била прилепљена таксена марка од 5 пара, а у препорученом писму, у место три банке била је само једна цедуља, упућена на некаквог Чеду, у којој му неко јавља да су сви живи и здрави и да сад беру кукуруз. А поред Савине молбе, нађена је још и молба за службу неког Јанка, написана истим рукописом и такође са марком од пет пара.
Одмах се видело у чему је ствар. Препредена варалица, Тома, основао је дакле главну агентуру за давање државне службе.
Наивни Свирчевић тада је узвикнуо: Ја бих се смео заклети, милостиви господине, на сто јеванђеља да је оне три банке метнуо у писмо, а он, ето, вешто смотао у џеп. Него сад ћу ја њега потражити па чим га видим, испричаћу целу ствар првоме жандарму кога сретнем…
И сад грешни Сава тражи Тому на све стране, али Томе нигде нема као да је у земљу пропао.