У затвореним електричним колима бр. 32 који саобраћа на прузи Теразије—Топчидер, између осталих путника седе у истом реду младолик човек, чији бркови нису још ни помислили да ничу, и жена с дететом у крилу. По свему би се рекло: да су брат и сестра.
Фрајлица од године дана, врпољи се на материнском крилу, милује мајку по образу, и на махове пружа ручице пензионару, који седи преко пута и озбиљно загледа огласе из „Трговинског Гласника“.
Наједаред се фрајлица умири, и мати даде очима знак младићу до себе. Овај брзо извади пелену, коју је у приправности држао, и кријући очи од публике поче да скупља с кецеље мамине оно, што је беба у одушевљењу због бесплатне вожње оставила.
Онај пензионар са зачешљаним зулуфима, усред загушеног смеја публике, љутито посматра преко наочара младића, који сав црвен у лицу жури да што пре сврши непријатан посао.
„То ти је само фалило“, осу као из рукава расрђени пензионар, „немаш још ни бркова, а жена ти је требала. Уместо да књиге још носиш по џеповима, ти вучеш пелене за жгадију… Није те срамота!“…
Младић збуњено премешта пелену из руке у руку, жена само што не заплаче, а беба се окомила на пензионара, па једнако шири руке као да хоће код њега у крило…