Један „малерозан“ професор, електрични трамвај бр. 11 и један бивши трамвајски коњ затворено-дорасте длаке, приредили су пре неки дан бесплатне продукције и особито уживање Београђанима, који су пошли да се још мало надишу свежа ваздуха на Топчидеру.
Кад сам на станици код „Монопола“ ускочио у трамвај на велико своје изненађење видео сам: да сви путници из летњих кола непрекидно извирују напоље и смеју се грохотом; кондуктер заборавио да да знак за полазак и брише очи од суза које му смеј натерује, а контролор стегао трбух, згурио се у један крај на задњој платформи, па брекће од силна и необуздана смеја.
И нехотице се сетих једне анегдоте која прича како је шпански краљ Филип, посматрајући једног човека који се на глас смејао, рекао својој околини: „овај човек или чита „Дон Кихота“ или је потпуно луд“. И онда ми брзо паде на памет да у овоме случају не постоји ниједна од ове две претпоставке. Јер прво, трамвај није читаоница; а друго, и да је био међ путницима какав лудак, он је зацело већ сишао код „Губеровца“.
Замолим најљубазније господина кондуктера за објашњење, а он ми уместо коментара показа руком напред, испред затворених кола. Замислите сад овакву слику: господин професор на коњу затворено дорасте длаке и рукама, и ногама и целим телом, вуче коња из трамвајских шина, али овај ни да макне. Зна дорат да је њему некада било место испред трамваја, па без обзира на електричну вучу, неће да напусти своју дужност, коју је ревносно и савесно испуњавао у минулој епохи трамваја града Београда.
Познавајући господина професора као човека који једни спорт налази у својој „Синтакси“, ја се нисам могао довољно да начудим: откуда код њега изненада љубав за јахање, и откуда баш да се намери на трамвајског дората у пензији.
Бог зна колико би ми чекали, да провиђење није послало у помоћ једног жандарма, који успе да дората и господина професора на њему, изведе на друм.
Дорат је мирно чекао, и чим је одјекнуо други удар трамвајског звона наста трка између њега и електричних кола. Господин професор је одскакао од седла као билијарска лопта, подизао колена чак под браду, губио сваког часа равнотежу, нагињао се час на једну, час на другу страну, све до „Сењака“, где се дорат једновремено заустави са трамвајем.
Чим су се возови укрстили, и кондуктер дао два пута знак звонцетом, опет трка на живот и смрт! Господин професор изгуби прво леву узенгију, и потражи помоћи на ункашу, ухвативши се левом руком. Затим, колебајући се као циркусни вештак на жици, изгуби и десну узенгију, и обема се рукама ухвати за ункаш. Код „Господарске механе“, трамвај стаде, стаде и доро. И трка се по трећи пут обнови, чим је дорат чуо други удар звона. Само што је сад господин професор пустио и узенгије и дизгине, па загрлио дору као брата рођена око врата и ујездио тако у Топчидерски парк.
После нам је тек дошло до знања, да је господин професор као резервни официр и ађутант у једном пешадијском пуку позван на маневар. Ово јахање је било, ван сумње, проба за предстојећу службу. Проналазак господина професора је величанствен; јер његов спас лежи у дресури овога пензионованог трамвајског коња. Њему неће требати ни дејство дистовима, ни руковање дизгинама. Нека само у ратну спрему утури и једно звонце, повећих димензија, и онда… онда чим га командант позове, он два пут удари у звоно и дорат полази; чим се приближи, на правилно одређено одстојање од три корака, један удар у меденицу, и коњ стане.
За овако „запасне“ ађутанте је права благодет, што су трамвајски коњи продати на лицитацији…