Он је „велики господин“ баш и у буквалном смислу те речи; од струке је просветни радник а сем тога и ожењен је. Она је „шнајдерка“, бар тако она увек вели; млада је и сасвим обична девојка. Како је шнајдерај ишао рђаво, то је врло често молила маму, да је пусти на луфт: да се прошанцира „због груди“. Обуче белу сукњу и ружичасту блузу, лаковане ципелице и мали енглески шеширић, па хајд у шпанцир — поред његове куће. Он опет не трпи врућину па по цело после подне држи главу кроз прозор, а кад види роза блузу, одмах се извини жени, да „има да посавршава нека посла“, штукне и он у шпанцир, па све заједно пут равног топчидерског поља.
Најзад су ти његови нагли одласци пали у очи његовој жени а и њене пријатељице су већ учиниле све, да јој „отворе очи“ те она наскоро виде каква посла свршава њен муж. Већ се може замислити шта је после било. Али све то што је било није ништа помогло, јер су се он и она и даље састајали и налазили на луфт.
То се ваљда већ досадило и жени па је енергично потражила од полиције, да јој отргне мужа од те женске, или управо ту женску од мужа. И јуче је заиста наступила катастрофа. Он и она одшетали су јуче до Бановог Брда и ту сели у хлад на зелену травицу. Он је њој можда разлагао што из своје струке а она опет њега занимала својим скромним шнајдерајем.
Последица те шетње је била, да је полиција замолила госпођицу шнајдерку да 25 дана опроба луфт у „Главњачи“.
Синоћ се завршила и та мука, јер је мама отрчала до „добрих људи“, који су одмах дали стотињак динара те је затвор замењен новцем и фрајлица је опет у мајчиним рукама.
Јуче увече око 9 часова могао се пред полицијом на Великој Пијаци чути овакав дијалог између маме и ћерке:
„Хоћеш у шпанцир, је ли? То ли ти је шпанцир, а бештијо? Е, нећеш више! У Панчево ћу ја тебе на шнајдерај па да видиш твога Бога!“
„А шта сам му ја за то крива?“ одговори ћерка мила.
Мисли нана, да је у Панчеву ваздух мање опасан, него у Топчидеру. Дај Боже!